Modesty Blaise (20 Decembar, 2006 - 09:23)

Namirisala sam sinoc mraz...onako u dubini stomaka.A tako ga cekaaaaaam, ne mogu vise ovu vrucinu da izdrzim. I tako sam ga budna cekala sve dok se nije prosuo po prozoru. Tek onda sam zaspala. I sve to vreme, manta mi se ovaj Sergej po glavi

SVE TO IVI OILJAK IMA

Sve to ivi oiljak ima,
jo iz djetinjstva, poseban, ran.
Da nisam pjesnik, ja me' svima
bio bih hulja i lopov znam.

Mrav i rasta odve malena,
me' djecom bio sam uvijek heroj,
esto, esto nosa razbijena,
vra'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplaenoj majci, kad pred nju banem,
rije ceahu usne krvavo-tmaste:
- Nita, de! Spotakoh se o kamen,
a ve sutra sve e da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na ve zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku to se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost muku,
al' nov korak moj se drukije slua…
Dok mi nekad razbijae njuku,
sada mi je sva u krvi dua.

Ne velim vie majci okrvavljen,
ve tom ljamu to cere' se raste:
- Nita, de! Spotakoh se o kamen,
A ve sutra sve e da zaraste!

P.S. Nosim je sutra, srebrnim perom na zlatnom papiru ispisanu da je uramim, za moju mamu, heroja voljenja naopake dece

»

jasnaz (20 Decembar, 2006 - 14:47)

Тајна

Често је последњих година одлазио дo Краја. Да обиђе. Прозбори покоју или само махне. Осмехом.
Знао је шта тражи. И да тамо може наћи.
У најмањем.
И највећем.
И како се одјек, са првим обронцима, враћа.
Пуно је кућа у крају за њега имало отворена врата, али је на конак и храну највише волео код стрине. Колико година, дуго већ нико није смео да пита. Било је довољно: најстарија.
Она је знала, иако није бројала.
И са њом се мало причало. Није се имало кадa. Није давала зашто. Увек нечим заузета, по кући, башти. Погнута. Шакама ситним и младим.
И то је била прва тајна:
како је, гледајући је док ради, одмарао.

Друга је дуго стајала.

„Да ми кажеш, стрина, за тај твој пасуљ...”, надао се да ће... Осмехом.
И његовим.
И њеним.
„Знам да је иста сорта која рађа у крају, на исти начин сушите месо, до запршке није – знам по густини... а другачији!”
Стрина је волела његово чуђење.
Упорност и уживање. Али није волела да одговара када је питају.

Па једног ручка, касне зиме, док је скупљала судове а он спремао да смота и запали:
„Знаш сине, мој пасуљ, није сваком другачији. Један је само осетио, на први залогај, у очима сам видела, и није питао. Твој стриц. Она учитељица што је кратко код нас живела, и ти. Кајмак. Зера кајмака, али треба погодити у ком тренутку се додаје. Сваки пут.”

Друга је дуго.
Tренутак.

»

nsarski (22 Decembar, 2006 - 02:51)

samo vas slusam! Lepo ste besedili o blogu, al' najvaznije niste rekli. E, onda, reci cu vam ja sada.
(Upozorenje: ovo ce biti post divljih asocijacija, kriticnih misli, i kondenzovanih akrobacija).

Prvo sto treba reci je: blog je zivot.

Vraticu se na ovo o zivotu kasnije. Prvo moram da kazem nesto drugo.

blue (22 Decembar, 2006 - 04:34)

Borg JE bez obzira na svoju brojnost i nadmochnost u svemiru, ustvari JEDNO BICHE, sa jednim sechanjem, jednim "mozgom".
Borg je Strah i trepet galaksija kojima brodi Enterprise,
intergalaktichki brod kojim upravlja neprejebivi kapetan Jean-Luke Pickard.
Inache sve ih mozhesh "sresti" u jednom od retkih sf serijala kojem skidam sve kape koje imam, a zbog radi savrshene priche u kojoj ni jedan detalj nije nevazhan.
Recimo, u toj seriji je najnormalnija stvar na svetu teleport o kojem ste pre neki dan u natuknicama prichali.
divota.
Serija je imala nekoliko sezona, postoje i filmovi.
I .. da, zove se "Zvezdane staze" ili ti " Star trek"
Serija uopshtttte nije bezvezni sf.

I sad, mozhe tu josh da se pricha, i to mnogo, al shto bi reko kapetan Pickard sa specifichnim pokretom ruke kad komanduje pokret sa warp-9 (a warp je faster-than-light)
- aj pravac krevet, bog te, pola pet proshlo..

Za Pavla mi upalo smeshno, sorryca (mali sorry)... ustvari to je moj tihi bunt (koji pak i nema neke posebne logike) nevidjenoj kolonizaciji engleskog jezika. Al dobro shta je tu je.. Bolje i engleski nego..
ma da ne nabrajam.

i..nema razloga da se stidish, shta te napalo.
I sam si reko, shto zna jedan od nas, znaju i ostali :)
dakle, jedan borgovski pozdrav :))

a choveche, tek SEVEN (zgodna Borg-ica koju su uspeli da "vrate" ).. ma to je sve duga pricha.. ne bi bilo zgoreg da to nadjesh i pogledash :)

»

blue (22 Decembar, 2006 - 09:57)

onda se ide u krevet !

Nego, sad mi nish nije jasno. Pa ti reche: "nekoliko puta su pomenuli taj Borg, kao ja bih to kao trebao da znam"
E, bre, ako si vech gledao, nije mi jasno kako ti promache sve to oko Borgova. To je jedan od zanimljivijih delova priche.
Jes'. I Roddenberry i ostali sjajni konsultanti su svi zajedno imitirali Shekspira u pravljenju komada, koji bi umesto "zvezdane staze" mogao da se zove i:
"Sedmorica Velichanstvenih".
Jer, uvek se i sve svodi na to. Bude frka i onda dodju sedmorica (u svakom sluchaju neka konjica) i ..izvade stvar.
Samo se menjaju prevozna sredstva. I oruzhja.

Ista ideja kao i u Matrix-u. Ili u LOTR-u (Lord of the Rings).
Ta tri komada (a sva tri poznajem, plus prochitana knjiga LOTR) imaju neshto zajednichko. A to je ideja.
S tim shto LOTR ima elemente bajke. Druga dva ne.
Matrix me zaista podsecha na danashnji svet koji kao neki veeeeeliki orkestar prilichno rashtimovano, uz silnu shkripu, ali i sa ponekom divnom harmonijom koja se otme, biva vodjen jednom dirigentskom palicom. (globalnooo u svemu)
A Zvezdane staze .. pa, ne bi me chudilo da, bash kao i mnogi drugi komadi koji su za savremenike bili chista fantazija, jednog dana postanu uobichajena stvar.

Pa pogledaj samo prichu sa mrezhom, chiji smo mi "junaci".
Tako neshto je bilo prilichno neverovatno pre kratkog vremena (ne samo po merilu istorije kratkog, vech i za nas smrtnike kratkog vremena)..

A ja ti sf bash i ne volim. Osim par komada gde spadaju i spomenuti.
Aj dobro.. Ima tu ima tu i nekih knjiga koje volim, jer su odista sjajne i vredne pazhnje.

»

fixer (22 Decembar, 2006 - 10:59)

...Tada mozak pokusava da razresi situaciju, tako sto opet pocne da lovi po magli secanja za prethodnim
iskustvima te vrste. A takvih iskustava nema - nikad ranije nismo umrli...

eh.. da bar nismo..

dvaput san umra..umra za njoooooooom:

Kad je nebo meni dalo tren
reklo mi je "idi, bit ces njen"
U srcu san te nosija
otkad san se rodija
al' san kasno shvatija
da nisam ja za te
Tog san dana tebi dosa ja
osim sebe nisan nista ima
A cime bi te prosija
da bi tebe dobija
srce nije dovoljno
i nisam ja za te

Zivote moj, dvaput san umra
umra za njom
Prvi put kad san je vidija ja
drugi put kad je otisla
Zivote moj, dvaput san umra
umra za njom

Kad te danas vidin da si s njim
ja od tuge za tren ostarim
I nebo je pogrisilo,
karte je promisalo,
od mene te odvelo
uzelo, draga

Zivote moj, dvaput san umra
umra za njom...

misiiiim.. nisan jo.. al kad bi me napuila, pardonemua, napuila..

»

gordanac (27 Decembar, 2006 - 14:02)

Infia san u te, nemoj mi zamirit
Jo od malih nogu rado san te vidja
Mislija san vrime sve e to prominit
Al' a manje elin, vise mi se svida.

Parti san na kule, svit san tija vidit
Ti si stala doma i uz mater resla
Mislija san na te, nemoj mi zamirit
Dok me vitar kleja i samoa tresla.

Jubavi, jubavi, vrag ti odni tilo
Sria i nesria, sve je tvoje dilo
Jubavi, jubavi, vrag ti odni kosti
a si uinila od moje mladosti.

...
...
Evo san ariva, tija bi se smirit
Prole su me lude skitnje i kuraa

Ali ve s vapora jeman a i vidit
Prola si ka vitar s diteton uz skute
Osta san inkantan jer te ne smin slidit
A jo uvik ludo infian san u te.

Jubavi, jubavi, vrag ti odni sime
Sve si mi uzela, ostavila ime
Jubavi, jubavi, vrag ti odni kosti
a si uinila od moje mladosti.

i ovu sledeu (najlepu!) kua asti za praznike:

Cesarica

Zlatni konci litnje zore
Doli su u njene dvore
Da bi
moju jubav budili.

Svitlo nek' joj jubi
lice
Lipo ka' u Cesarice
Kad je ja ne mogu
jubiti.

Zlatna mria njenog tila
Duu mi je
uvatila
Da je baci nazad u more.

Svake noi prije
zore
Dolazim u njene dvore
Bile dvore moje
pokore.

Cilega ivota ja sam tija samo nju
Da do
njenog srca nadjen put
Cilega ivota moje tilo je bez
nje
Ka' cvie bez vode.

Zlatna mria njenog
tila
Duu mi je uvatila
Da je baci nazad u
more.

Svake noi prije zore
Dolazim u njene
dvore
Bile dvore moje pokore.

I...sreni praznici, naravno...

»

Milan Luki (22 Decembar, 2006 - 14:15)

- do U read me - roger...(-*

narone,predragi drugici,
hvaaalaaa svima,ne smemo poimence,jerbo da se neko ne uvredi sto je izostavljen:

verovatno je nekome od vas poznato da postoji nesto kao sindrom gosta/domacina ((-*
...hosting mi nekako uobicajena uloga u kojoj sam,a i nije 1. put da nekim povodom budem u ulozi "gosta" na sopstvenom radiju...i uvek isti problem, imam u glavi vec umrezenost pre svega sa samim sobom... iz KGJung psihoprimordijalne supe i blogsubliminalnog melanza razgrana se i procveta drvo sa nekoliko opcija. naravno - MaLi Mikica bi voleo da upotrebi/plasira/prezentira SVE OPCIJE - i znaaam odmah da je to nemoguce!
kako da krenem u ovu pricu koju si pomenuo?YOUR WORDS ARE MINE TOO...zao mi je sto vas kao komentatore nismo mogli da upoznamo sinoc na zurci blogera koja se odigrala u restoranu i na terasi B92...
hvala za DELTU,hvala Ti za Poslednje Slike.mozda ima i medju nama onih koji su nesto slicno doziveli ili cak prelazili u granicnim/kriticnim zivotnim situacijama taj prag, i preplivavanjem na Drugu Obalu i ostajanjem na Njoj nekoliko trenutaka (ili kod nekih slucajeva ljudi u komi - cak veoma dugo).odlicna ideja za blog,ako se slazete,i da utrci i milanNov,dejanSta..naravno i - Kliford Simak thousand percent Clifford S,thousand % ((-*
osecam se upravo tako,apostolski P,bravo NS,bredberijev Tetovirani Covek,koji bi svake noci kada legne i utone u san imao novu sliku/viziju Necega...a to Nesto - pojavljivalo se kao nova igra slika na njegovom telu.to ga je vodilo kroz tudje/sopstvene Delta Limbove... ...ponekad - a to i nije tako retko - u sopstvenom meandriranju blogom pomislim na kob koja je zadesila tog bredberijevog junaka.ali nekako se nadam da necu proci bas toliko gadno((-*
ovaj delta rendering,nsarski,srce nam puno sto si nam servirao Ono Sve Sto Znas O Meni-M.B.Mojsilovic*-)

that's IT.i taj IT proizveo je nadasve zanimljivu pojavu: svaki umrezeni racunar u stvari je neurotransmiter Internet neuronske mreze (pardon, Internet ovde u kontekstu mozda malo presirok pojam - zadrzao bih se na blogu*-)...moje srce bilo puno u toku emisije,aliiii uvek nekako u renderingu mozga:STA KAKO KOLIKO spomenuti...i onda ne postignemo sve. ali nadam se da je emocija sigurno bila prepoznata
((-*
kao sto je i prilikom citanja vasih komentara sada
((-*
pisuvamo se malo kasnije,imamo nas par nesto da ti dobacimo,ovo je samo pocetak odgovora za tebe + drugare najdraze
PS...izvinjenje na Novogovoru,(blogprimordijalnost etc)nadam se da nije toliko orwellovski zvucalo,uh & uf(-*

====== Tanja equals srpski

Dragi svi,

Hvala vam sto ste nas slusali.....i sto delimo ovaj blog-svet-zivot

»

jesen (22 Decembar, 2006 - 11:41)

...dok su neku od nas slavili...Evo, sad mogu i ja da dodam bar jednu ranflu...
.
ODLUKA
ivot je sve neto iz poetka.
Jue i prekjue sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje, dve iste srede.
Pa emu onda razoaranja?
Ako je jedna ljubav - orak,
odmah se drukije i lepe sanja.
I kad si najvie tuan i gorak
nekih se novih oiju seti
i shvati da leti... divnije leti.
Ko je to video da deak pati?
Da kunja kmezav i da plae?
Svaki put mora iznova znati
da voli bolje, da voli jae.
Ne da se vadi. Ne da se tei.
Ve da se istinski do neba smei.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka, dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukije vrede.
ivi se svaki put iz poetka.
ivi se da se nikad ne pada.
Da bude snaniji posle oluje.
I da se u tvom srcu ve sada
sto zlatnih zvezda unapred uje.
Miroslav Anti

PS...Tanja, slusala sam vas na Uvecanju sinoc, preko preporecenog linka...pa lepo ste nahvalili ovo drustvo...I treba....ovo je jedini blog na kome nisam primetila ni jednu iskricu mrznje....Ima ponekad nerazumevanja...ali to je normalno..bolo bi nenormalno da je drugacije...ALI NEMA MRZNJE....

»

Modesty Blaise (25 Decembar, 2006 - 11:59)

jasnaz, kad smo vec kod kopacaaaaaa,
evo varijacije na temu.
Znaaaaaam, znam, bljaks i toooo.
Ali nijeeeeee.Samo treba znati sta sa njom da se radi :o)
Na primeeeeer, pokloniti sebe sebi, s vremena na vreme...

Ova je samo za kukove i ruke i noge i kolena i glavu...Pustiti pesmu samo za sebe, najbolje pred ogledalom, onako kako sebe najvise volite, zatvorite oci i onda:

Glavni ritam, prvo prstima, palac na srednji i iz zgloba.Nista drugo.
Kad ste sigurni da ga imate, ritam mislim, onda dodate i glavu, napred nazad. Samo na glavni ritam. Kad se usaglase ruka i glava, dodate gornji deo tela, suprotno rame od sake kojom dajete ritam blago napred... i koleno, blago izbaceno napred. Stopala miruju. Negde u to vreme, telo ce sigurno da pocne da oseca i back beat. Nemojte mu govoriti cim. Neka izabere samo. Kod mene su uvek kukovi :o). Ova pesma je jedna od onih savrsenih r'n'b pesama, koja ima dovoljno ritmova za svaki deo tela. Posle toga sve je lako. Vrlo brzo ce da se ukljuce i guza i ruke i na kraju i stopala. Tad otvorite oci i pogledajte u ogledalo...
Hellooooo, bootylicious

P.S. Oj Tine, oj Radojka, kako bi to bilo dobro, jedan dugmetarski r'n'b...Jes da dasa ne zna sta su dugmetare, al' u zlato sto se razume...

»

fixer (22 Decembar, 2006 - 12:58)

donji ve,klonuli pupak..
i pokoja peruka zanoile koke
njegovim jutrom caruju..
svu no je uz tuu kou hrkao
- tobo samotnjak..

sunce pilji u prozore,
ona u njega,
podnadula i krmeljiva,
ustreptalog stidnog mesta..
njeni oteali grozdovi ispali iz kombinezona
udaraju ga po licu..

on ne otvara oi..
gnojni ir u njemu kljuca:
otila je ona! otila je ona!
kao vilin konjic preko reke
i dua iz tela - njegova muza..
za im i za kim, sad da posegne?
na prstima jo njen prah ima..
bee to davno.. i bee to jue..
a sad?

sreom zna dnevni red:
drugi mu vezuju pertle
to ga kao malo vrea..flertuje s tim..
ipak kafa, ta ja znam, novine
nekad cigarete sada pecanje..
nikad etnja,uvek ruak, dremka, tv..
al kad padne vee
ko na sto bolesnik u narkozi,
kud da se dene?
nekad: kafana,drutvo alkohol
i fufica letnji pljusak..
sad ni to vie nije uteha..

moda da se odveze do "krsta",
do one to ga nutka
maminom urkom,
i za njegove jadikovke
otvara ui ko kolena..
da se kao vrea spusti u fotelju,
a ona da mu kleei raskopa pantalone..
ali, kud god da krene
ir u njemu kljuca:
ta li radi ona?

slae li slova u elegiju ili skasku,
ili prikriva bolesno mesto
u neijem zagrljaju?
mumla car bez carevine,
prebira ljubavne ugarke po nedrima,
zatee arave, pere posue..
ispravlja slike na zidu,
u sebi..

»

fixer (24 Decembar, 2006 - 08:32)

Плэйбой: Привет, Конфетка. Как ты выглядишь?

Конфетка: На мне красная шелковая кофточка, миниюбка и туфли на каблуках. Я работаю каждый день. У меня отличный макияж. Мои размеры 90-60-90. А ты?

П: Мой рост 183 и вес 60. Я ношу очки. На мне потертые джинсы и футболка с пятнами от шашлыка - ездил за город с друзьями. Еще слегкапахнет дымом...
К: Я тебя хочу. А ты хочешь меня трахнуть?
П: ok
К: Мы в моей спальне. Играет негромкая музыка, горят свечи на тумбочке у кровати и у зеркала. Я улыбаясь гляжу тебе в глаза. Моя рука пускается, я растегиваю молнию на твоих джинсах, ощущаю тепло и чувствую как плоть увеличивается в размерах.
П: Я глотаю слюну. Я начинаю покрываться потом.
К: Я вытягиваю из штанов твою рубашку и целую тебя в грудь.
П: А я расстегиваю твою блузку. Мои пальцы дрожат.
К: Я издаю слабый стон.
П: Я распахиваю твою блузку и медленно снимаю ее.
К: Я запрокидываю голову от удовольствия. Прохладный шелк соскальзывает с моей теплой кожи. Я начинаю двигать рукой быстрее, целиком высвобождая твою штуку из штанов.
П: Внезапно моя рука резко сжимается от страсти и рвет тонкий шелк.
Извини, я нечаянно.
К: Ничего. Блузка на самом деле мне обошлась достаточно дешево.
П: Я заплачу.
К: Не стоит беспокоиться. Под блузкой у меня черный атласный лифчик. Моя грудь вздымается и падает все чаще - в такт моему дыханию.
П: Что-то я не могу расстегнуть застежку на лифчике. Похоже заело. У тебя есть ножницы?
К: Я беру твою ладонь и нежно целую. Потом расстегиваю застежку сама. Лифчик соскальзывает. Грудь полностью обнажена. Соски набухли от желания.
П: Хм. Что ж там была за застежка? Я беру лифчик и рассматриваю.
К: Я изгибаюсь назад. О, милый! Я хочу чтоб твой язычок прошелся по моему телу.
П: Я роняю лифчик. Теперь я облизываю тебя, конечно же, начиная с груди. Они пахнут!
К: Мои пальцы пробегают по твоим волосам. Я тереблю твое ухо.
П: Я внезапно чихаю. Слезы и слюни брызжут на грудь.
К: Что?
П: Извини. Я правда не хотел.
К: Я вытираю грудь остатками блузки.
П: Я забираю у тебя мокрую блузку и роняю ее. Слышен шлепок от падения.
К: ok. Я стягиваю твои потные штаны и массирую твой уже отвердевший инструмент.
П: Я громко вскрикиваю! У тебя холодные пальцы! Бррр!
К: Я стягиваю свою миниюбку. Сними мои трусики.
П: Я стягиваю твои трусики. Мой язык путешествует ниже по твоему телу, мимо пупка... ммм... стоп!
К: Что случилось?
П: Волос! Я его вдохнул. Я кашляю.
К: Все в порядке?
П: Я продолжаю кашлять. Я весь покраснел.
К: Чем-нибудь помочь?
П: Я бегу на кухню, громко кашляя. Я шарю по полкам в поисках чашки. Где у тебя чашки?
К: В шкафчике справа от мойки.
П: Я выпиваю чашку воды. Все, уже лучше.
К: Иди же ко мне, любимый!
П: Я мою чашку.
К: Я изгибаюсь на кровати в ожидании тебя.
П: Вытираю чашку и ставлю на полку. Иду в спальню. Постой, тут темно, где спальня? Кажется я заблудился.
К: Последняя дверь налево по коридору.
П: Нашел.
К: Я срываю с тебя остатки одежды. Я рычу от страсти. Ты не представляешь, как я тебя хочу!
П: Я тоже.
К: Ты полностью обнажен и я целую тебя с неистовой страстью. Наши обнаженные тела прижимаются друг к другу.
П: Ты так тесно прижалась, что того и гляди раздавишь мои очки. Мне больно.
К: А почему ты их не снимешь?!
П: Ладно, но я без них ничего не вижу. Я кладу очки на тумбочку.
К: Я начинаю кататься по кровати. Ну скорей же, милый! Возьми меня!
П: Мне надо в туалет. Я наощупь иду к двери и направляюсь в ванную.
К: И бегом назад, любимый!
П: Я нашел ванную, но в ней темно. Я двигаюсь наощупь. Поднимаю крышку...
К: Я вся изнемогаю в ожидании...
П: Я уже... Ищу ручку смыва, но не могу нашарить в темноте и без очков. О-оу...
К: Что опять?
П: Похоже, что это была крышка стиральной машины. Прости еще раз. Я наощупь иду обратно.
К: Да, ДА, ну же! Давай!
П: ok. Теперь я собираюсь засунуть мой... ну этот... штуку... инструмент... в твою... ну эту... что у женщин.
К: Ну наконец-то! ДА!!! Давай, милый, давай!
П: Я касаюсь плавных изгибов твоих бедер. Как приятно! Я целую тебя в шею. Ммм, у меня проблемы...
К: Я двигаю бедрами взад и вперед и постанываю. Я уже не могу остановиться! Не задерживайся, входи! Трахни меня немедленно!
П: Опал...
К: Что?
П: Не стоит. Не знаю в чем дело...
К: Я встаю и отворачиваюсь. Я разочарована.
П: Я пожимаю плечами. Я растерян. У меня ни разу такого не было. Я пытаюсь нашарить свои очки, чтобы разобраться что не так.
К: Не обращай внимания. Я одеваюсь. Надеваю белье. Надеваю мокрую блузку.
П: НЕТ, постой! Я суечусь, пытаясь найти тумбочку. Ощупываю столик, роняю спрей, рамки с фотографиями и свечи.
К: Я застегиваю блузку. Теперь туфли...
П: Я нашел очки. Надеваю. О, Господи! Свечи упали на занавеску. Занавеска горит! Смотри!
К: Иди к черту! Я отключаюсь от чата. Неудачник!
П: Уже и ковер полыхает! Помогите!
К: (logged off)

»

Modesty Blaise (26 Decembar, 2006 - 23:12)

Brad darling.
I love you.

I know.

I just had to call you.
I'll never forget last night.
Especially your new song.

Our song, Eileen (Yvette, Marie...).
I wrote it for you.

Oh, Brad.
Would you sing it to me again?

Oh now?

Please.

Alright.
You are my inspiration, Eileen (Yvette, Marie...).
A perfect combination, Eileen (Yvette, Marie...).
Your eyes,
your hair are beyond compare.
So is it any wonder?
You captured me,
and now
I'm under your spell? Eileen (Yvette, Marie...) ...

I hate to interrupt,
but would you mind hanging up?

Who's that?

The other half
of my party line. She'll go away.

You've been talking for 20 minutes. My call is urgent....

This is an urgent call, too.

Singing to a girl at 7 a.m.?

It's not your business
what he does to me. Or when.

Would you get off this line!!!!!!!

Oh, uzasi promiskuiteta...

P.S. Ako ovo nije poezija, ja ne znam sta je ;o)

P.P.S. Zavrsi se film...nista necu reci samo:
Pillow talk = Bettgeflster
Oooooooooo, tudjino al' si teskaaaaaaaa

»

jasnaz (28 Decembar, 2006 - 13:00)

Pokloni

Gospoica Lila upravo se vratila iz etnje kada je pozvonio potar i doneo njenoj mami paket...

Ostavljen u oku pored lampe, bio je neodoljiva meta. Prikrala se lagano, cepnula pare omota i zavirila u upakovanu tajnu. Iz rupe je iskoio sivi cvet od plia, u istom trenutku kada su se otvorila vrata sobe i u hodnik kroio brat – ljut, kao i obino, i pogleda uprtog u nju, kao i obino – kad ne treba.
Sesti na paket,
sakriti cvet...
nije bilo vremena.
– Ko je zvonio? – pitao je Igor prolazei pored nje, i ne obazirui se na Lilinu udnu pozu.
Nije primetio! – jedva je poverovala, uplaena za sudbinu velike avanture. Otkrivanja.
Lila je volela brata. Dve godine i etiri meseca stariji, osamnaest centimetara vilji, tri nijanse svetlije kose i drugaije boje oiju – Iga. Volela je da ga gleda dok pria. U drutvu, kada ustane i pone da objanjava, bio je neodoljiv. Glumac. To je i postao. U onom drugom gradu, u koji je otiao, kinog jutra, dana posle susreta. Njih troje.
Ali, sivi cvet.
Pliani. Bio je zakaen za obod eira, eir je bio umotan u al od kamira, a al je na jednom kraju imao dep u kome je bila sakrivena ogrlica. Poklon. Pokloni. Za mamu. Uvek za mamu! Navikli su na njene tajne oboavaoce; otac bi par dana bio utljiv i uvee dolazio kui kasnije, mama se udila „takvoj drskosti”, „koliko sutradan to mora biti vraeno... ili poklonjeno...”, sve je uvek bivalo zadrano, i o tome se nije prialo. Bombonjere su tajnim kanalima zavravale u kuhinji. Radost ukradenih zadovoljstava.
Igor joj je kasnije, mnogo kasnije, kada je prvi put otila u drugi grad, kroz priu o priama o oboavateljkama, otkrio da je umeo da prepozna zvuk zvona iza koga bi se u kui „igrala scena sa poklonom”. I da ih nije voleo.
Operska diva.
„Kako vam je majka!?”, uvek su ga prvo to pitali. Sreom, poklone je u meuvremenu nauio da prihvata i ve ju je dovoljno voleo da moe uljudno da klimne glavom „Hvala, dobro”, i saeka da ponu da priaju o njemu.
„Sea li se malog cveta?”
Paket je bio slian ostalima. Na prvi pogled. I vreme kada je stigao nije bilo posebno: rano popodne. Ali Igor nije prepoznao zvono.
„Seam se kako sam te naterao da mi pokae ta dri u ruci, i da smo zajedno pokuali da ga vratimo na eir! I kako je majka ispustila karticu na kojoj je pisalo neije ime. I datum, isti dan ali sledei mesec, i kako sam primetio tu „greku”. A zna li da sam zapamtio, i tog dana sledeeg meseca nije me zaudilo kada sam je video kako se sprema i naruuje kola. I kako sam bio tuan. I uplaen, kada sam shvatio da otac nee ii sa njom, i da „..., da, Njemu ne treba rei za kola. Samo da se... brzo vraam ...”
U dnu depa kamirskog ala bila je i fotografija, prekrivena ogrlicom. Na fotografiji mlada ena, ispred planinske kue okruene borovima. Beba u naruju. Mukarac u dnu fotografije – naslonjen na vrata – jedva vidljiv. Liio na oca.
„Zato nismo znali da ima tog prijatelja...? Pa, bili smo mali, moda su ga i pominjali, nismo primetili... ni zato je majka ila a da otac ne zna... dosta je toga ostalo nejasno.”
Ali, najvie od svega, za njega: zato su poslali eir!? Za njegovu majku? Pa ona nije volela eire. Nosila ih je, da, ali ih nije volela.
Volela je muziku i decu.
Prole godine, za porodino okupljanje, Ema je na poklon donela ogrta. Boje vina. Od kamira. Artritis je majci oteavao pokretanje prstiju, pa su njih dvoje otvarali. Na vrhu paketa bio je cvet.
I nije htela da im otkrije otkud kod nje. Samo se nasmejala i rekla:
– Bilo mi je teko da se odvojim
od njega.
Posle toliko godina.
... svuda sam ga nosila. Ali vreme je da ga vratimo
na onaj eir.
Zar ne.

j.

»

jasnaz (28 Decembar, 2006 - 13:19)

(...) Ali drvo nije parazit. Ne ubija zemlju, nego joj daje priliku da se daruje. Veza je uzajamna, ile se zarivaju u zemlju kako bi dobile, zemlja uvlai u sebe kako bi dala. To to neto postoji jo ne znai nita, sve to postoji dobija znaenje samo u davanju, u darovanju. To je osnova svakog odnosa, a u tom odnosu onaj koji daje dublje je vezan nego onaj koji dobija, jer ne povezuje nuda, ve obilje. Prava prinuda nikada nije popunjavanje manjka nego darovanje vika. Onaj koji daje vie je prisiljen na primaoca, nego primalac na davaoca. I zahvalnost mu je dublja, kao i ponos i trijumf. U tome je otmenost davanja, tiha otmenost davanja, kao to je zemljina.

Bela Hamva

»